Isto tako, na malo onog što nas okružuje, što udišemo, jedemo, pijemo, sa čime svakodnevno dolazimo u dodir  možemo da utičemo. Naši životni i radni uslovi su odredjeni ukupnim stanjem našeg okruženja i društva, njegove razvijenosti, sredstava, prioriteta, kolektivnih, parcijalnih ili pojedinačnih interesa i navika itd. Ali ako znamo odakle vreba opasnost možemo ponešto učiniti za zdravlje, ne samo svoje i svoje porodice, već i društva.

Skupa oprema i medikamenti su samo nužno zlo. Npr. svima nam je jasno da nas mamografija i druge vrste ranog dijagnostikovanja raka, moderni terapijski uredjaji i sredstva ne mogu vratiti zdravlje, već samo nekima spasti život... Možda... Nekima. Ne sporim, nisu oni na odmet, ali nisu ni od velike koristi. Stvarna zaštita bila bi uklanjanje što više uzročnika raka i durgih bolesti iz naše svakodnevice.

Ali tu postoji potpuna društvena anomalija ili bar asimetrija. Dok jedni zaslužni gradjani uvoze skupe uredjaje za sekundarnu preventivu (ne primarnu kako oni tvrde), dotle drugi zaslužni gradjani dozvoljavaju trećim zaslužnim gradjanima da bez ikakve kontrole uvoze tone jevtinih otrova tj. proizvoda neproverenog kvaliteta. Pa ko živ, ko mrtav.

Kozmetički proizvodi su možda najbolji primer za to. U njima nema čega nema. Reklamiraju se u medijima njihovi blagotvorni efekti na našu lepotu i zdravlje. A kad pogledamo od čega su napravljeni i malo pročeprkamo po literaturi neretko zaprepašćeni danima postavimo pitanje: "Pa, da li su oni normalni?" Miinistarstvo zdravlja se ne trudi da spreči ovakav stihijski uvoz, čak ni da gradjane informiše o štetnosti nekih supstanci, iako, sigurna sam, postoji svest da je to najjevtinija i najefikasnija zaštita zdravlja nacije. Ni grupu supstanci koje provereno izazivaju rak, naročito dojke – parabene niko ne pominje. A normalno bi bilo da o njima i naša javnost bruji, kao što je slučaj u razvijenim zemljama. Pa nismo mi na kraj sveta, pa da do nas ne mogu da dopru ovakve  informacije.

Parabeni su hemijska jedinjanja (estri) sa vrlo jakim antibakterijskim i fungicidnim delovanjem, zbog čega se u kozmetičkoj, farmaceutskoj i prehrambenoj industriji često koriste kao konzervans takoreći od početka ovih industrija. Ima ih u velikom broju proizvoda široke potrošnje: u gotovim jelima, majonezu, sosovima, začinima, senfu (u namirnicama su označeni brojevima E214 do E219), u gotovo svim kozmetičkim proizvodima: kremama, losionima, puderima, ruževima, losionima za posle brijanja, sapunima, sredstvima za zaštitu od sunca, kremama za depilaciju, šamponima, bojama za kosu, dezodoransima, čak i u  dečjim šamponima i losionima, zatim u lekovima za spoljnu i unutrašnju upotrebu, kao i u industrijskim uljima i mastima, pastama za cipele itd. Dakle, gotovo da nema tečnog ili kremastog proizvoda u prodavnicama široke potrošnje za koji unapred možemo biti sigurni da je bez parabena.

Kad pojedemo ili popijemo proizvod konzerviran nekim od parabena ne dešava se ništa: on se lako i u potpunosti izlučuje iz organizma. Medjutim, kad ga nanesemo na kožu, npr. u nekoj kremi, on se upija u dublje slojeve kože, a zatim se preko krvi raznosi do tkiva mišića i unutrašnjih organa, gde se deponuje i odatle ga se organizam vrlo teško oslobadja. I tu nastaje problem: jako konzervirajuće dejstvo parabena blokira sve enzimske procese, koji su osnov svih životnih procesa, remeti normalan životni ciklus ćelija, pojedine ćelije se “odmetnu” i počnu mutirati u kancerogene. Naročito je napadnuta dojka kod žena, ali to mogu biti i ostali organi.

Za očekivati bi bilo da se proizvodjači kozmetičkih proizvoda odreknu upotrebe jedne takve supstance koja je u suštini periferna i bez ikakvog značaja kad je u pitanju dejstvo proizvoda i koja služi samo za očuvanje proizvoda, nakon što je nauka pouzdano dokazala njen štetan efekat na ljudsko zdravlje, utoliko pre što postoje jednako dobre zamene (npr. pantenol, koji ne samo da nije štetan, nego može biti i koristan, jer se u organizmu pretvara u vitamin B5), ali se on i dalje koristi u svim zemljama gde ne postoji zakonska zabrana.

Moj je utisak da proizvodjači zapravo ni sami ne znaju zašto koriste ove štetne hemikalije. Ekonomski efekat, odnosno niska cena parabena izgleda da nije ni jedini ni najvažniji razlog. Dokaz za to je da u prodavnicama možete kupiti jevtin proizvod bez parabena i proizvod iste vrste drugog proizvodjača sa parabenima čija je cena dvostruko ili trostruko viša, tj. da oni takoreći i ne utiču na cenu. Izgleda da je najviše u pitanju dobra, gotovo apsolutna zaštita proizvoda od propadanja na vrlo dug rok koju ovi otrovi obezbedjuju.

U nekim evropskim zemljama već duže vreme je na snazi  zabrana parabena, ali kod nas se o njima još nije progovorilo. Takodje, u razvijenim zemljama postoje vrlo jaki pokreti i organizacije potrošača koje se bore protiv  njihove upotrebe u kozmetici, pa su i trgovci kao odgovor na ove pritiske odvojili proizvode bez parabena u posebne “Paraben-free” rafove.

Iako upotreba parabena u Srbiji nije zakonom zabranjena, mi se ipak donekle možemo zaštititi zahvaljujući činjenici da proizvodjači i kod nas imaju zakonsku obavezu da na svakom proizvodu navedu njegove sastojke. Istina, taj deo teksta toliko sitan da se golim okom vrlo teško čita, ali mi zato u kupovinu kozmetičkih i farmaceutskih proizvoda za spoljnu upotrebu nikad ne treba da idemo bez najefikasnijeg sredstva protiv sitnih slova – lupe.

Šta pod lupom tražiti (i nikako ne kupovati proizvod u kom nadjemo)?

Pre svega reč “paraben” i složenice koje tu reč sadrže, ali i sinonime parabena: metagin, nipagin, nipasol, propagin, parahidroksibenzoat, oksibenzoat i hidroksibeznoat.

Želim vam što neuspešniju potragu!

Sibelius - Simf. br. 2