Opet nam se rugaju. Za naše rodjene pare praznik oslobodjenja naše prestonice ćemo obeležavati uz muziku ni manje ni više nego 100 trubača. Sviraće nam program od 18 pesama.

Sudeći po onom što smo imali prilike da čujemo i vidimo na televiziji, biće to standardni repertoar kojim nas godinama o praznicima čašćavaju grupice uličnih trubača koji započinje „Đurđevdanom“, a završava „Mesečinom“ Joj!Joj! Joj!

Neću sad o trubi kao „nacionalnom“ instrumentu. Nije bitno, neka im bude, onima u gradskoj vlasti koji vole. Neću čak ni o pomenutom repertoaru, mada sam i njime užasnuta. Ali od našeg novca platiti 100 muzički nepismenih uličnih muzikanata da „uveličaju“ proslavu dana oslobodjenja prestonice, tako gromoglasno promovisati kič najvljujući bez trunke griže savesti na velika zvona ovaj muzički „dogadjaj“ kao spektakl, to je stvarno previše. I inače nam na svakom koraku beogradska vlast pokazuje koliko bedno mišljenje o nama gradjanima ima, ali ovim potezom je prevazišla sebe. Ruga nam se u lice, otvoreno nam stavlja do znanja da smatra da su muzički nepismeni muzikanti naša mera i srazmera. Koji drugi razlog za ovakav "spektakl" bi mogao biti? Ako su baš hteli da zalupaju i zatrešte po Beogradu, mogli su da angažuju vojni orkestar u kom ima mnogo dobrih duvača, možda i više nego 100. Nevažno je kako taj orkestar trenutno stoji.  Znamo mi da su „izvodjačka kondicija“ i organizovanost naših orkestara podložne stalnim oscilacijama. Ali bez obzira na njihovo trenutno stanje, sigurno je jedno: ti ljudi bar čitaju note, a to bi trebalo da bude prvi prost kriterijum koji može primeniti svako, samo ako hoće, makar bio gluv k’o top i makar nemao pojma o muzici.    

Ako već nas birače toliko mrzite, gospodo gradski oci, molim za milost bar prema deci i psima!

Mocart - Rondo iz koncerta za hornu br .4

Mocart - Koncert za hornu br. 3

Brukner - Simf. br. 7