| Da Vinčin kod |
 |
 |
 |
| Članci - Metaznanje |
| subota, 21 novembar 2009 08:55 |
 U zemlji suprotnosti, kakva je Srbija nekad manje, nekad više oduvek bila, ništa nas ne sme čuditi ako hoćemo da poživimo. Poželjno bi bilo da smo oguglali na sve paradokse, nedoslednosti, nedorečenosti, nedovršenosti i gluposti, ali to nije tako lako, čak ni onom ko se rodio i mislio da se srodio sa svim balastima ovog prostora.
Na petnaestak kilometara od centra Beograda jedno neverovatno mesto drema zapetljano u nerazmrsivom povesmu naših istorijskih napredovanja pa nazadovanja, uspona pa padova, pameti pa ludila kao najslikovitija moguća metafora naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, našeg mentaliteta, naše kulture (u najširem smislu), našeg odnosa prema životu, radu, ljudima, državi, prema sebi samima. Kad neobavešteni posetilac udje u Vinču, selo sa manje od dve hiljade domaćinstava i četiri do pet hiljada stanovnika, stisnuto izmedju Dunava i smederevskog puta, ne pada mu na pamet ideja o bilo kakvoj izuzetnosti ovog mesta. Kroz prozor automobila sa dosadom će pratiti pogledom duge nizove uglavnom neuspelih arhitektonskih pokušaja, dronjave prčvarnice sa jednako dronjavim, ali drečavim bojama nacifranim tablama „Kafe OvajIliOnaj“, „Market OvajIliOnaj“, osnovnu školu koja zbog svoje veličine više podseća na sajamsku halu nego na školu za malecke i to bi bilo sve od znamenitosti Vinče. Ni Dunavu ne možete prići bez veštine specijalca. Ali...
Dva veličanstvena bisera naučnog Beograda koja krije ovo neugledno mesto, Nuklearni institut Nikola Tesla i neolitsko arheološko nalazište Belo brdo ma koliko tražili nećete naći sami, bez pomoći žitelja Vinče ili vodiča. Nema putokaza, nema neona, ni širokih prilaza preko kojih puca pogled na veličanstvene gradjevine u daljini.
Doduše, postoji i jedan treći objekat, različit od prethodna dva po svemu osim po neverovatnosti - ogromna glavna beogradska deponija smeća, za koji biste takodje morali da pitate npr. ako biste hteli da odložite neku starudiju, ali se ja njome ovde neću baviti. Zasad ćemo ovo ruglo i hroničnog zagadjivača Beograda, Dunava i Srbije ostaviti ministru Duliću da se on rve sa njim, da ga traži, prinalazi i, toplo se nadam, na kraju spektakularno za sva vremena izgubi. Uostalom, za deponiju znaju svi, mada ne znam čime je ona toliku slavu zaslužila. Samo na prva dva pomenuta objekta ću baciti malo svetla. Oni su toliko upečatljiva ilustracija kontrasta svega pozitivnog i negativnog što se u jednom društvu može sresti, da ih se sajt ove vrste ne može odreći.
Nuklearni institut Nikola Tesla (njihova internet-prezentacija, o njima u engl. Wikipediji, u našoj ni slovca, verovali vi to ili ne) čini pristojno održavan kompleks zgrada, po mojoj proceni, optimalne veličine, okruženih lepo negovanim zelenim površinama u kojim je smešten veći broj instituta za naučno istraživanje na polju prirodnih nauka sa težištem na fizici i elektrotehnici. Ali njega velikim i značajnim ne čine ni zgrade ni oprema u njima, već nekoliko stotina vrhunskih naučnika, entuzijasta, zaljubljenika u nauku, vizionara, genijalnih inovatora i istrajnih tragača za novim naučnim saznanjima. Iako im se u poslednje vreme odlio veliki broj vrhunskih naučnika, oni koji su ostali ne posustaju. Kako se snalaze bez onih koji su otišli, bez podrške države i društva, sputani često lošom, nedoslednom i nedorečenom zakonskom regulativom, rascepljeni izmedju svojih obaveza prema nauci, Univerzitetu i društvu i oskudne svakodnevice, svesti da je opstanak i dalji razvoj instituta od istorijskog značaja za Srbiju i impulsa da pobegnu na neko mesto u beliom svetu gde će moći da se posvete naučnom istraživanju, nadju svoj lični i profesionalni mir i stabilnost, to samo oni znaju. Njihove brige niko osim njih ne brine, o njihovoj opremi se staraju sami, ciljeve i zadatke postavljaju sami, niko im ništa (osim neke bedne crkavice iz budžeta, kad i koliko ih se oni u vladi i parlamentu sete) ne daje, niti šta od njih traži.
Političari vide samo ono što se mota po „krugu dvojke“ (uži centar Beograda) i u njihovogm mandatu, Univerzitet se bavi „bolonjom“, akreditacijama, u najboljem slučaju institutima smeštenim u zgradama fakulteta, a ostali tzv. obični gradjani sve više zaboravljaju i vinčanski institut i Vladimira Ajdačića, Dragana Jovanovića i Pavla Savića (kad je zaboravljena Marija Kiri, kako da oni preteknu u ovom ludilu?). Kad ste poslednji put čuli ili pročitali u nekom mediju jednu reč o vinčanskom institutu bilo kojim povodom? A prošle godine mu je bio pedeseti rodjendan. Potpuni muk i marginalizacija. Već skoro dvadeset godina Cece, Seke, Mike, Baje i ostali polusvet su centar interesovanja našeg ružičastog novinarstva. Bezbroj puta su nam kao obrazloženje pod nos gurnuli tržište. Ko je još lud da na današnju skupoću svoj polovinom fakulteta napaćeni mozak mrcvari nekim tamo jezgrima atoma, njihovim veremenom poluraspada (Neke od tih prokletinja se poluraspadaju i po više stotina godina! Pa siroti novinar neće biti ni živ kad se one na jedvite jade konačno raspadnu!), radio-medicinskim preparatima, inovativnim, pa još genijalnim (kako da ne!) idejama i rešenjima za industriju, poljoprivredu, rudarstvo, energetiku i slične trice i kučine. Kome treba nešto što se ne maže na hleb? Daj da prožderemo, svarimo i iskoristimo sve što možemo danas! Ko te pita za sutrašnji dan, godinu ili vek, nova pokoljenja...!? Sad i ovde, daj da mažemo sve što se namazati da!
Mnogo toga škripi u našem shvatanju nauke i društva znanja, a naš odnos prema Vinči je izdajnička sitna mimika na našem kulturnom licu, odraz našeg mentaliteta koji mrzi pametne čak i ako se oni nikom ne zameraju i samo pošteno rade svoj posao (utoliko gore po njih, jer su takvi idealne žrtve), a divi se prosečnim zamlatama koje ih zaludjuju i iskorišćavaju zahvaljujući nekolikim primitivnim, ali dobro savladanim i uigranim životnim veštinama koje se svode na plivanje niz struju, bezobzirnost, bacanje prašine u oči, improvizaciju. Samo postojanje pametnih je ovde postala uvredljiva činjenica.
Zdrav razum nalaže da Vinčanski institut treba da bude ugaoni kamen našeg daljeg razvoja. Za to ima mnogo razloga. - Prvi je što je i pored razaranja društvenih vrednosti u čitavoj Srbiji i svim društvenim i radnim sferama još jedino on ostao „pod pravim uglom“. To je jedno od malobrojnih mesta gde se nauci pristupa savesno i pošteno.
- Činjenica da priznanje i divljenje za ovakav pristup i sjajne naučne rezultate zaposleni dobijaju samo iz inostranstva je žalosna, ali je upravo ona drugi razlog, jer nam upravo veliki ugled Instituta u svetu pruža savršenu priliku da se povežemo sa naukom razvijenih zemalja, što uz pametno upravljanje državom može biti od presudnog značaja za razvoj čitave zemlje. - Treći je da sa tolikim pametnim ljudima Vinča može postati semenište novih vrhunskih naučnih i stručnih kadrova i ideja za strateško rešavanje teških praktičnih problema u industriji i celoj privredi kakvih u svakoj zemlji ima i po prirodi stvari mora biti , ali od kakvih kod nas prosto vrvi. - On, dalje, može svojim uzorom ali i odgovarajućom dokumentacijom koju će izraditi dati referentne tačke za kvalitet obrazovanja, stručnosti, kompetencija. Ovo nije lak zadatak, ali uz pomoć društva Vinča to može. - I konačno, uz pomoć malog multidisciplinarnog tima društvenjaka i ekonomista, on može postaviti, definisati i na strateškoj ravni razraditi konkretan plan za dugoroči razvoj naše nauke i privrede. Društvo bi zauzvrat moralo da podrži Institut finansijski, marketinški i statusno, da spreči njegovu privatizaciju, različitim podsticajnim instrumentima zaustavi odliv pameti. Drugim rečima, društvo bi moralo još danas, a najkasnije do kraja godine da Institutu i njegovim ljudima da ono mesto koje su svojim radom, znanjem i ljudskim kvalitetima odavno zaslužili, a koje im se decenijama bez razloga i na štetu svih nas uskraćuje. Nije teško podržati najbolje. Ili jeste? Ne znam. Nikad neću shvatiti ovaj naš varvarski kod.
(Sledi osvrt na Muzej Vinča i neolitsko nalazižte Belo brdo.) Foto "Vinča", Izvor: Wikipedia ***
U znak sećanja na njegovu svetost Patrijarha Pavla sa divljenjem i ljubavlju. Neka Bog i andjeli čuvaju njegovu besmrtnu dušu. |
Glavni meni
Vreme uživo
Ko je prisutan
Imamo 53 gostiju i 1 član na mreži
Prijava
Noviji članci
GTranslate
Pokreće Joomla!. Designed by: football fanzone (video) png Valid XHTML and CSS.