| Belo brdo |
 |
 |
 |
| Članci - Metaznanje |
| Napisao Sonja |
| utorak, 24 novembar 2009 12:42 |
 Pre nekoliko godina, neposredno posle smene Miloševićeve vlasti, u poseti mi je bila jedna mlada gošća iz Izraela. Kao svako normalno mlado stvorenje, želela je da što više vidi, da upozna Srbiju, njene ljude, znamenitosti, istoriju, kulturu. Moji urodjenici (njeni vršnjaci) pokazali su joj ono što su i sami u toku svog rastrzanog odrastanja uspeli da upoznaju i vide: glavne ulice, zaštićene ambijentalne celine, kafiće, muzeje, ali u opustošenoj Srbiji u tom periodu je bilo teško naći bilo šta kvalitetno. Kako im se činilo da je gošća pomalo razočarana Srbijom, pozvali su u pomoć konjicu (mene). Nekoliko dana sam razmišljala šta da radim i na kraju se setim neolitskog arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči. Jedva pronadjem telefon, jer se ono u telefonskom imeniku vodi kao muzej, a ne kao nalazište. Zakažem posetu, potrpam moje urodjenike i gošću u auto i odvezem ih do Vinče. Ali kad smo stigli tamo, od muzeja i nalazišta ni traga. Presrećemo prolaznike jednog po jednog i raspitujemo se. Niko ne zna. U zlo doba naidjosmo na jednog bolje obaveštenog, te nas on odvede do jedne privatne kuće sa ogradom koja je delom porušena, pokaza nam rukom na dvorište i reče: „Evo ovuda! Idete samo pravo“. Vlasnik kuće je ljubazno porušio deo svoje zidane ograde da bi zaposlenima i posetiocima muzeja omogućio prolaz, da ne moraju da se veru preko zida. Prošli smo kroz dvorište, pa kroz mali vinograd, pa kroz voćnjak saginjući se i provlačeći ispod grana nisko orezanih stabala, gazeći po visokoj travi i opalim plodovima. I već smo pomislili da su nas pogrešno uputili, kad odjednom izbismo na čistinu na kojoj su se nalazile samo dve barake. Nije valjda da je ovo muzej!?! U susret nam izadje mršav dugajlija zarastao u bradu za kog odmah po ležerno-radnom, ali ne i zapuštenom izgledu zaključismo da mora biti arheolog ili kustos ovog što u vinčanskom žargonu nazivaju muzej. Predstavio se kao Dragan Janković (zapamtite ovo ime), arheolog i kustos Muzeja.
 „Lepo, sad kustosa imamo, još da nadjemo muzej i nalazište, pa da krenemo u obilazak“, kažem ja, čisto provokacije radi.
„Evo muzeja“, odgovori gospodin Janković, pokazujući rukom na jednu od baraka (druga je prostor u kom arheolozi borave dok rade na zbirci ili kad vreme ne dozvoljava iskopavanje). „A i nalazište je ovde!“, kaže dalje, pokazujući nešto, ali u tom pravcu mi ne videsmo ništa osim Dunava.
Pokušavamo da se priberemo od čitavog lanca šokantnih utisaka, od onog neobičnog ulaza muzeja, tumaranja kroz tudje dvorište, vinograd i voćnjak i na kraju jadnog izgleda „muzeja“. Ali kustos mam ne da da dodjemo sebi, već nas bez odlaganja uvodi u novi šok s rečima:
„Izvolite, prvo da pogledate zbirku, a posle ćemo otići do nalazišta“.
Udjosmo u malu prostoriju sa svega nekoliko glinenih ćupova, sekira i drugih kamenih alatki, pribora za pecanje od životinjske kosti, figurina pomalo neobične naivne lepote. Ako je ovo sve, onda je naše današnje putovanje vinčanskim stazama i bogazama potpuni promašaj, mislim se, ali ćutim da ne pogoršavam. Organizujemo se na brzinu, imenujemo jednog od nas za oficijelnog prevodioca i kustos započinje, ne izlaganje, nego čistu poeziju. Sa vedrinom entuzijaste, zaljubljenika u arheologiju priča o prvim otkrićima, počecima iskopavanja, Miloju Vasiću i njegovom sistematskom naučnom pristupu, metodi kaskadnog iskopavanja koje omogućava da se svi slojevi istovremeno i istraže i sačuvaju od razaranja, o osobenostima terena.
Zatim prelazi na neolitsko doba, značaj Dunava za ondašnjeg čoveka, našeg i evropskog zajedničkog neolitskog pretka. U detalje nam opisuje način gradnje kuća u ovoj metropoli neolitskog sveta, svakodnevini život u naselju, domišljatost neolitskog čoveka s kojom je nadmudrivao ćudljivu prirodu, opstajao i razvijao svoju zajednicu u najtežim uslovima i uspevao da svoj život učini dobrim, čak lepim, kulturnim i udobnim. Objašnjava nam proces izrade predmeta od gline skrećući našu pažnju na neke detalje i mi odjednom u ćupu koji nam je do maločas izgledao kao obična poveća posuda vidimo vrhunsku veštinu i umetnost.  Slušamo pogleda prikovanih na eksponate kao hipnotisani, jer u njima i kroz njih otkrivamo jedan čitav univerzum za koji nismo imali pojma da postoji, iako je oduvek ležao tu pred nama, pod našim nogama. I više ne mislimo da oronula baraka nije dostojna naziva muzej, niti da je eksponata premalo. Naprotiv, sve nam odjednom izgleda savršeno. I šunjanje kroz tudje imanje sad ima draž neponovljivog doživaljaja, miris avanture.
U muzeju smo se zadržali više od sata, a zatim odlazimo da vidimo nalazište. Ni ovde na prvi pogled nema ničeg posebnog. Dole, ispod naših nogu, na samoj obali Dunava na dubini od nekoliko metara plato sa nizom kaskada, na njima obrisi temelja i zidova gradjevina otisnuti u glini. Pet-šest studenata arheologije minijaturnim metlicama i špahtlicama pažljivo čeprka oko svakog kamenčića, svake koščice i svakog drvceta na koje naidju. Kustos ovde nr govori mnogo. Dugo stojimoćutke i pratimo istraživački proces diveći se ovim mladim ljudima koji sa toliko ljubavi, posvećenosti i poštovanja prema prošlosti svoj letnji raspust provode u vinčanskoj prašini dok neki njihovi vršnjaci jurcaju tatinim skupim automobilima u pohodu na turbo-zabavu. Kao u nekoj tihoj ispovedaonici, u sebi preipsitujemo svoj odnos prema životu, uspostavljamo novi, jasniji, ispravniji i pošteniji red u svom duhovnom sistemu.
Vratili smo se kući prepuni utisaka, bogatiji za divan doživljaj, značajne uvide i saznanja, pročišćene svesti i oplemenjene duše.
Moja mlada gošća mi se pred povratak u Izrael zahvalila na ovom izletu rečima:
„To je bio najlepši dan u mom životu!“
Zamislite samo! Devojka koja je proputovala ceo svet, najlepši dan svog života je provela je u razrušenoj Srbiji, u jednom malom, siromašnom muzeju zahvaljujući samo jednom prepametnom čoveku koji voli svoj posao!
|
Glavni meni
Vreme uživo
Ko je prisutan
Imamo 53 gostiju na mreži
Prijava
Noviji članci
GTranslate
Pokreće Joomla!. Designed by: football fanzone (video) png Valid XHTML and CSS.