Nemam običaj da se upuštam u nadgornjavanje, uvrede i kontrauvrede, a pogotovu u pravdanje, pa ću se i ovog puta uzdržati od takvog tona. Zatomiću i svoju uvredjenost i truditi se da i dalje iznosim što racionalniju sliku korupcije kao fenomena. Mislim da sam ovoj seriji dovoljno opisala, dokazala i ilustrovala šta je ko i koliko radio i upropastio, ali mi je ostalo još dosta materijala, naročito o aktivnostima državnih i lokalnih organa koje zavredjuju da i o njima javnost stekne makar površnu sliku. Da bih u tome izdržala do kraja, biće mi potreban apolinijski mir celog sveta, a svadljivost i uvredjenost nisu njegovi prijatelji.

Ovaj put ću zato pokušati samo da malo osvetlim motive ponašanja službenika opštine Savski venac tokom nedavne rasprave o nepravilnoj gradnji u našoj zgradi u gradskoj skupštini, a i inače.

Izgleda kao očigledna manjkavost ovog njihovog izlaganja u skupštini to što su propustili da objasne šta su to vlasnice zelenog i plavog stana izgradile, a pogotovu šta to u njihovim stanovima odstupa od zakona, propisa i normativa gradjevinske struke, ako se izuzme ono što je investitor ugradio za svoje potrebe protiv njihove volje i na uštrb njihovih interesa, ali uz odobrenje opštine Savski venac. Vlasnica plavog stana je, doduše, od gomile djubreta očistila, okrečila, dovela u red vešernicu i deo lift kućice, da bi ih pretvorila u stančić od 20 kvadrata, ali tek pošto su ti isti opštinski organi raspisali javni konkurs, medju kandidatima koji su se prijavili izabrali baš njenu prijavu, pa joj svaki milimetar zvanično naplatili, a zatim redovnim putem dozvolili radove i na kraju nakon pregleda „pod lupom“ u kom je prekontrolisan svaki najsitniji detalj izdali upotrebnu dozvolu koja nije ni falsifikat niti sadrži neku drugu manjkavost koja bi je dovodila u sumnju. Vlasnice zelenog stana (ni prethodne ni sadašnja) nisu ništa ni izgradile, a dobile su samo četiri neupotrebljiva kvadrata u kuhinji koji služe samo kao kolektor fekalnih voda koje, evo već više od deset godina neprekidno curkaju iz Kastratovićeve kanalizacione horizontale. Svaki stanar zelenog i plavog stana pretrpeo je gubitke svake vrste i to je sve što je dobio od opštine Savski venac.

Ali ova manjkavost u izlaganju sa njihovog aspekta i nije manjkavost, budući da ono i nije služilo da se iznese i dokaže neka istina ili da se oni opravdaju pred javnošću, nego se malo (ali ne sasvim) ućutka Dragan Djilas, nešto kao preporuka: „Ne mešaj se sa tim dvema, jer ni one nisu tako čiste kako se predstavljaju.“

Prevarili su se i oni koji su pomislili da je ovo možda samo njihov jevtin izgovor „na prvu loptu“ koji su bez mnogo razmišljanja lansirali, u trenutku kad su bili priterani uz zid. Nisu oni priterani uz zid, jer njima ne može niko ništa, ni gradonačelnik, niti bilo koji drugi funkcioner ili institucija ove države. Svaka šuša u ovoj zemlji je apsolutna vlast u svom feudalnom lovištu, u kom sama (šuša) odlučuje kog će fazana, zeca ili medveda odstreliti, a kog poštedeti. Takva su pravila igre, svi ih znaju i, koliko vidim, nikom ne smetaju. Onaj kome su smetala i koji im se suprotstavio, glavom je platio svoj pokušaj da nešto promeni.

Ovaj objekat je toliko nakaradno izgradjen, toliko opasan po život i zdravlje ljudi i toliko slikovit primer očiglednog kršenja propisa i bezobzirne korupcije da je nemoguće da bilo kad zastari. Naprotiv, svakim danom će problemi oko njega postajati sve akutniji i maligniji, budući da se sa starenjem zgrade uvećavaju i umnožavaju. Kad-tad će neko morati da donese teške odluke i kako zna i ume reši ovu ujdurmu. Ako se, pak, niko ne prihvati ovog nezahvalnog posla, vreme će spontano donositi rešenja koja se trenutno ne mogu predvideti, ali se može pretpostaviti da će ona biti takva da će svima doneti samo nesrazmerno veliku štetu, bez i jednog korisnog aspekta. Glupavo vreme, ne zna da rešava zapuštene probleme nikako drugačije, nego naopako! Sigurna sam da su ovog  bar delimično svesni i opštinski službenici.

Zašto onda odbijaju da jednom za sva vremena reše ono što su zabrljali i što ih konstantno godinama kompromituje? Mislite li da je njihovo ponašanje iracionalno, iz straha ili tako nečeg? Ja ne mislim. Više puta sam se uverila da se oni ne plaše ničeg i da sve rade promišljeno, racionalno i sa planom, svesni da im dlaka s glave neće zafaliti ni ako reše ni ako ne reše neki problem, da u oba slučaja neće snositi nikakve posledice, da su oni i njihove pozicije toliko dobro zaštićeni i nedodirljivi da ovakve aferice ne mogu ugroziti ni jedan njihov, ni najsitniji interes. Jedini odgovor kog sam uspela da se dosetim je da oni zapravo iz nekog razloga žele da sačuvaju postojeće stanje sa obiljem nerešenih problema.

Iako ovako nešto na prvi pogled deluje neverovatno i apsurdno, više je nego logično, ali to shvatite tek kad osetite na svojoj koži. U više situacija, dok sam se rvala sa administracijom, uočila sam da se njihova lica ozare u trenutku kad izbije konflikt. U početku me je ova ozarenost zbunjivala, ali sam onda shvatila da je na sceni onaj isti metod koji je primenjivao njihov gazda Milošević na celu Srbiju, pa i oni kao njegovi verni službenici i sledbenici naučili: prvo zakuvaš, stvoriš neizdržljive uslove, učiniš ljude nezadovoljnim i nesrećnim, pa ih posle kobajagi spasavaš i to im papreno naplaćuješ. To mu dodje nešto kao miloševićevska varijanta krize niskog intenziteta. Kreator krize je uvek na dobitku, kako god da se stvari razvijaju. Ove administrativne mice trakalice je lako primenjivati, čak lakše nego opisati, neiscrpan su i po administraciju potpuno besplatan resurs, traju večno i mogu se rabiti do besvesti, samo ako neka sila spolja ne dodje i okonča krizu ili preuzme kontrolu. Zato krizu treba pažljivo negovati. Tokom svih ovih godina shvatila sam da je svakom službeniku ove države najbolje da svoj posao obavlja što gore, da donosi naopake odluke, izdaje sumljiva, ili još bolje besmislena rešenja, ukratko da napravi haos kad god mu se ukaže prilika, što veći to bolje, pa posle ubira plodove koji mu sami padaju u krilo.

Mnogo toga ukazuje da je mica trakalica radila i u zavrzlami oko naše zgrade, (a prilično dobro, vidim, funkcioniše i danas): što smo mi na opštinu dizali veću galamu, Sofke et all. su jače pritiskali investitora šifrom „Reši problem!“. Njemu se činilo rentabilnim da shvati šifru onako kako se od njega i očekivalo i plati mito, jer će tako izbeći troškove oko otklanjanja nepravilnosti na objektu, pa čovek ponudi. Oni rado prihvate, pruže mu trenutnu zaštitu od posledica time što odbiju našu žalbu, tužbu, dopis, zahtev... iiii... parica potekne, a pošto je suštinski sve ostalo nerazrešeno, lovište je ostalo netaknuto i jednako perspektivno i za buduće provode. Ne mogu da kažem, i nama je pružena prilika da se uhvatimo u ovu micu trakalicu kao i svako drugi. Svako je u nju dobrodošao. Ali, eto, mi slučajno nismo, pa sad ko nam je kriv. : ) Opštini svejedno. Ako u svoju vešto izgradjenu trakalicu ne uhvate nas, uhvatiće Kastratovića. Ko god da se uhvati, naše talasanje je za njih u svakom slučaju bilo pravi dar sa neba, idealna prilika da uz zanemarljive početne neprijatnosti uberu novu žetvu nelegalnog novca kog nikad dosta za njihove neutoljive prohteve, krpice, parfemčiće, stančiće, kućice, autiće i druge statusne simbolčiće.

Zato sam uverena da će naš problem još dugo, dugo ostati nerešen. Klupko će početi da se odmotava tek kad se Srbija dovoljno približi Evropi, pa nekom počne da bode oči činjenica da jedna centralna beogradska opština normalne zgrade pretvara u nehigijenska naselja, uništavajući pritom  ličnu imovinu gradjana i njihovo zdravlje, šetajući ih godinama od službe do službe i izlažući  troškovima, pritiscima i šikani, samo da bi ih ućutkala ili kad neko od stanara umre ili pogine. Sile koje ovu zemlju vuku u propast suviše su jake, da bi ih neutralisali samo pozivi na razum. Ali dobro je sve ove informacije znati i zabeležiti. Čisto da se ne zaboravi.

Tebe pojem