| 10. Svi milosrdni i moralni |
| Članci - Patuljak i njegovo pravo |
| Napisao Sonja |
| nedelja, 02 maj 2010 08:19 |
 U zgradu Dr. Aleksandra Kostića 19 došla sam 1997. presrećna: rešila sam gorući stambeni problem svoje porodice kupovinom zelenog stana, uverena da je u njemu sve u redu, budući da je zajedno sa ostatkom zgrade izgradjen još 1968. i kao takav imao status i sve osobine stare (normalne) gradnje, a da su nadzdani stanovi takodje u redu, pošto je za njih izdata upotrebna dozvola. Iako je u to doba po Beogradu već uveliko harala gradjevinska mafija, upotrebne dozvole su još uvek dosta teško izdavane, što je u tadašnjem praktičnom životu značilo da ako je za neki objekat ona izdata, onda je objekat u osnovi ispravan. Sa sitnijim nedostacima u nadzidanim stanovima se i tad moralo računati čak i ako je izdata upotrebna dozvola, pa sam ja pri kupovini bežala od nadzidanih stanova kojih je u tom trenutku bilo jako mnogo na tržištu po vrlo niskim cenama. Ni na kraj mi pameti nije bilo da se neko usudio da izda upotrebnu dozvolu za nadzidani objekat koji je toliko neispravan da dovodi u opasnost prvobitno izgradjene stanove i njihove stanare.
Dakle, sa svoje strane ja sam učinila sve što je trebalo i što sam mogla: nisam se upustila u kupovinu sumnjive, nadzidane nekretnine, kao ni nekretnine iznad koje se nalazi sumnjivi nadzidani objekat, nego skupo platila staru gradnju sa "nesumnjivo ispravnom nadgradnjom", bar je tako svedočila dokumentacija. Ali nemoguće je zaštiti se od prevare u kojoj učestvuje administracija države u kojoj živiš. Ako ona, kojoj je zadatak i koja ima stručnjake i sve instrumente da predupredi štete, nesreće i boleštine, tvrdi da je sve sa objektom u redu, onda patuljku koji ništa od toga nema, ne preostaje ništa drugo, do da ovu procenu prihvati zdravo za gotovo, jer u suprotnom nikad ništa ne bi obavio. Čujem da se u opštini pravdaju kako je mene zapravo prevarila prethodna vlasnica, uvalivši mi neispravan stan, što je po meni obični bezobrazluk. Sva dokumentacija koja je potrebna za kupoprodaju mi je stavljena na uvid i u njoj se nisu mogli pronaći nedostaci, bar ne bez velikog kopanja po čitavom ovom slučaju. Da opština nije izdala upotrebnu dozvolu za Kastratovićev objekat, zeleni stan ne bih kupila ni ja niti bilo ko drugi. Istina, bilo bi lepo da je prodavac pomenuo da u stanu koji prodaje i nije baš sve kako treba. To bi bilo fer od njega, ali nije bio obavezan. Ali od Opštine Savski venac se očekivalo daleko više od fer postupanja: ona je bila dužna da spreči nepravilnu gradnju, a ako u tome ne uspe, da sruši sve što je nepravilno izgradjeno, a ne da upotrebnom dozvolom aminuje nepravilnosti. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Tako sam ja dopala muka sa zelenim stanom kakve nisam mogla ni da sanjam da će me ikad zadesiti. Malo mi je bilo čudno što je ovaj prilično zapušten stan bio sveže okrečen, ali se nisam previše opterećivala dubokoumnim analizama, znajući da vlasnici obično tako rade pre nego što puste na tržište svoje zapuštene stanove: malo gipsa i kreča, i stan odmah izgleda lepši, svetliji i veći. Ko bi mogao pretpostaviti da je krečenjem zamazano hronično izlivanje kanalizacije iz nadzidanog stana? Ni na drugi znak, smrad u kuhinji, nisam obratila previše pažnje, nego sam ga pripisala činjenici da je prethodna vlasnica imala psa, koji je u kuhinji vršio nuždu, pa sam odmah po useljenju čitavu kuhinju temeljno oprala, pozvala stručnjake da izvrše dezinfekciju i dezinsekciju, ponovo okrečila ceo stan, postavila pločice po podu... To je pomoglo, ali samo donekle, jer se smrad širio, ne samo iz betonskog poda, nego i iz zidova u koje se neprekidno izlivala fekalna voda iz horizontalne kanalizacione mreže, pa meni do danas ne preostaje ništa drugo, nego da i leti i zimi prozor kuhinje držim širom otvoren. Već posle mesec-dva nakon mog useljenja izbile su prve tačke vlage koje su se sve više širile od poda nagore. Skoro dve godine sam ja ovu vlagu pripisivala svojoj nepažnji pri brisanju poda, kiši koja prska kroz prozor, čak vodi koja se cedi iz frižidera kad ga odmrzavam, pa sam sve pažljivije obavljala poslove po kuhinji, u letu brisala svaku kap kiše i vode iz frižidera, ali ništa nije pomagalo. Vlaga se nezaustavljivo širila, a svaka hidroizolacija koju sam izvela se brzo sama od sebe ljuštila i otpadala. Popodne 24. marta 1999. nekoliko sati pred početak bombardovanja, ispred zgrade naletim na investitora koji je izbezumljen od straha u već pretrpana kola zbijao neku poveću gomilu posteljine. Pitam ga šta mu je, zašto se toliko plaši, kud će, a on zatečen mojom pojavom i pitanjima promrsi nešto, upali kola i uteče sa svojom ženom i detetom kod svoje mame na Voždovac, gde je ostao do poslednjeg dana bombardovanja, ostavljajući bez trunke griže savesti i bez reči upozorenja nas i naše porodice da ginemo. Pa dabome, zna se čija je pametna glava važna i vredna spasavanja, a za čiju nema veze. Bar da nam je ostavio onu upotrebnu dozvolu da njome podbočimo neki zid! Nego ni to! Pošto je milosrdna NATO misija najzad okončana, podjem zajedno sa vlasnicom plavog stana u opštinu Savski venac da prijavimo štetu, mi ubedjene od bombardovanja. U našim su stanovima, naime, tokom bombardovanja zidovi popucali "na kvadratiće" i "na linije", a neki se i čudno iskrivili i nekako zgurili. U plavom stanu su već prve noći popucale čak i vodovodne cevi i kolena u zidu, pa je plavi stan još jednom, po ko zna koji put, poplavljen. Neka opštinska ad hoc komisija za štete od bombardovanja izadje u naše stanove i zaključi gotovo podsmešljivo kako "to nije ništa" i kako "ima i mnogo teže oštećenih gradjevina". Naravno da je tog proleća mnogo gradjevina u Srbiji teško oštećeno i do temelja srušeno, ali zar je to razlog da se bagateliše ostalo? Danas mi se čini da je ova vesolost i vickastost komisije bila izraz olakšanja, jer su i oni kao i Kastratović očekivali da će se skalamerija srušiti, a mi izginuti. Samo da je NATO i ostvario svoju pretnju da će bombardovati i Palatu pravde koja je svega par metara udaljena od nas, mi bismo bili zbrisani kao muve. Zamislite te ljude iz opštine, te karaktere i taj moral! Očekivali su da će njihovom krivicom neki ljudi izginuti, a ćutali su. Naši životi njima ne znače ni koliko crno ispod nokta njihovog malog prsta. Pominjala sam već da i u plavom stanu fekalna voda curka neprekidno još od 1995. uz povremene opšte poplave. Pošto za njih Kastratović nije pokazivao nikakvo interesovanje, vlasnica je neke od tih poplava prijavljivala opšrinskoj komunalnoj inspekciji, ali ova je uporno odbijala da izadje na lice mesta sve do decembra 1999. kad je došla opštinska inspekcija (Leposava Petrović i Radmila Kukolj) i konstatuovala lakonski da se "ne može sa sigurnošću utvrditi" odakle pukotine i vlaga u plavom stanu. Poplave se nastavljaju, pa inspekcija ponovo izlazi u februaru 2000. čak dva puta. U prvom od zapisnika sa ta dva februarska uvidjaja se uopšte ne pominje poplava u plavom stanu zbog koje su pozvani i koju su navodno došli da "uvide" :  Očigledno je inspekcija bila potpuno zaokupljena svojim problemima oko falsifikovane dokumentacije, pa poplavu nisu ni primetili, niti o njoj razmišljali. U drugom februarskom zapisniku kao da su se opsetili da je red da i poplavu malo pomenu, ali odbijaju da utvrde njen uzrok, pa ponovo konstatuju kako se ne može sa sigurnošću utvrditi šta je izazvalo pukotine i vlagu :  Gle čuda! Opštinska administracija koja je u stopu pratila Kastratovića u njegovom poduhvatu, bespravno mu davala sve tudje što je tražio, poturala, čak i sama izradjivala falsifikate kojim će pokriti svako od njegova četiri kupatila i obe ogromne terase, odjednom pojma nema šta je uzrok pukotinama i poplavi. Majstori su, nema šta! Budući da su opštinski inspekcijski organi, pored suda, tj. sudskih veštaka, jedina institucija koja može utvrditi tačan uzrok problema, jer jedino njima mora biti obezbedjen pristup u oba stana (i onaj u kom curi i onaj iz kog curi), ovim su nas doveli pred nemoguć izbor: ili ćemo odmah dobrovoljno dići ruke od svojih stanova, svog zdravlja i života, pustiti da curi i puca šta hoće, ili ćemo se, da bismo pribavili mišljenje veštaka, upustiti u sudski proces, parničiti se do sudnjeg dana, a onda na kraju, podrazumeva se, izgubiti spor, pa takodje dići ruke od svega.
Od tog trenutka pred našim očima klupko počinje da se odmotava i mi svakodnevno saznajemo za jednu po jednu nepravilnost u Kastratovićevoj gradnji. Prvo u razgovoru sa susedima shvatimo da ostali stanovi u kraju nisu oštećeni tokom bombardovanja, što je značilo da uzroke treba tražiti na drugom mestu. Tako mi krenemo u opštinu da detaljno pregledamo dokumentaciju za objekat izgradjen iznad naših stanova. Predmet tanak, konfuzan, iz njega se ne vidi ništa. Samo se medju par nevažnih ili manje važnih papira baškari neki tanušni "projekat", zapravo skica trenutnog stanja bez i jednog pečata sanitarne i protivpožarne inspekcije i pored nje upotrebna dozvola koja urla: "Ovde je sve u redu! Dalje prste od ovog predmeta!" Vratimo se kući zbunjene i zaglupljene, malo se posavetujemo sa stručnjacima, pribavimo i iščitamo nešto od zakona, pa ponovo u opštinu. U medjuvremenu se, vidimo, predmet podgojio, ojačan sa još nekoliko ranije opisanih, delom nepropisno izdatih, a delom i falsifikovanih odobrenja, rešenja... Sve manje nam je jasno, opštinski službenici sve nervozniji, a pitanja bez odgovora sve više. Odakle, iz koje arhive oni vade sva ta rešenja i dodaju ih u predmet i zašto to rade? Zašto su naši zidovi ispucali, otkud vlaga, budj u smrad u našim stanovima, zašto nam ne kažu šta nije u redu, pa da otklanjamo mi ili da oni pritisnu krivca da otkloni? Sve vreme je opština korak ispred nas, jer oni tamo tačno znaju šta su radili i šta za njih može predstavljati opasnost, a mi pojma nemamo ni šta su uradili po našim stanovima, ni kakva nas budućnost čeka. Samo po tome što se stari predmet na dnevnoj bazi menja i po nervozi i neprijateljskom stavu prema nama osećamo da su opštinski službenici do guše upleteni u nešto mnogo prljavo. Taj naš drugi "pohod na spise" u opštini se završio vrlo burno. Gotovo smo se potukle sa Sofijom Milović oko dve gradjevinske i upotrebne dozvole koje smo htele da fotokopiramo i overimo fotokopije pre nego što ih ona prepravi, jer nas je mesecima zamajavala raznim glupostima, izmedju ostalog i tvrdnjom da ih je potpisao lično Veselin Bošković, a mi smo pouzdano znale da to nije njegov potpis. Ta oštra svadja i otimačina oko papira pred više desetina stranaka su bile više nego dovoljan razlog da nam uvid u predmet bude zabranjen. Mada mislim da je pre Sofija Milović ta kojoj je trebalo zabraniti pristup predmetu i to zbog krivičnog dela falsifikovanja, a ne mi, koje smo samo htele da ga pogledamo, pratimo njegov "rast i razvoj" i ponešto iz njega isfotokopiramo, nismo više insistirale da nam bude dozvoljen uvid u spise. Uostalom, dokumentacija koju smo dotad već bile prikupile u svakoj bi normalnoj zemlji bila dovoljna da se automatski pokrenu mehanizmi za našu zaštitu i naknadu štete. Ali u Srbiji se upravo zbog neoborivih dokaza koje smo imale pokrenuo jedan potpuno suprotan mehanizam protiv nas, u kom je učestvovao neverovatno veliki broj ljudi: pretnje, ućutkivanje, zastrašivanje, praćenje, džeparenje, pljačke, fizički napadi nepoznatih i nikad uhvaćenih kriminalaca, čudni saobraćajni udesi, finansijsko i svako drugo iscrpljivanje, zamajavanje, enormno trošenje našeg vremena na savladavanje besmislenih prepreka koje su nam postavljane na svakom našem koraku, zaglupljivanje, omalovažavanje, ogovaranje, klevetanje, ruganje. Tako nam i treba, kad smo dve obične Golabose koje nemaju da plate mito i ne znaju ništa drugo, do da dižu dreku na dobre investitore i poštenu administraciju i tako kvare opšte narodno veselje. Ali nema veze, ne može im niko ništa, oni su se na kraju ipak venčali. |
Glavni meni
Vreme uživo
Ko je prisutan
Imamo 54 gostiju na mreži
Prijava
Noviji članci
GTranslate
Pokreće Joomla!. Designed by: football fanzone (video) png Valid XHTML and CSS.