U školi su nas naučili da obično svako od nas ujutru "umiva sebe", da,  protivno logici, ja nikad ne umivam mene, kao što ni ti nikad ne umivaš tebe, a  onaj ko ima dece može da posle sebe umije i nju i njega (pod uslovom da ih stigne). Samo strancu može biti oprošteno ako s vremena na vreme greškom "umije njega". Domorocu nikad!

Oblici "mene", "tebe", "njega" itd, dakle, nisu povratne zamenice, nego akuzativ ličnih zamenica, te se podrazumeva da ako "on umiva njega", to znači da postoje dva lica od kojih jedno umiva ono drugo. Slično je i sa prisvojnim pridevima "svoj" odnosno "moj", "tvoj" itd. Ja mogu da stojim na svom, tvom, njegovom, našem itd. mestu, na svačijem, samo nikad na mom. Čudno, ali istinito.

Medjutim, pošto nam nisu mnogo objašnjavali rezon po kom svi umivamo na prvi pogled uvek jednog te istog jadnička, a u suštini uvek različitog Sebe, mi smo prihvatili pojednostavljeni obrazac da je pravilnije "sebe" i "svoj" nego "mene", "moj", pa taj obrazac u govornom i pisanom jeziku primenjujemo svuda, čak i kad se to protivi rezonu/gramatičkom pravilu po kom ove nestašne sitne reči funkcionišu.

Tako je došlo do toga da u jeziku medija danas vrvi od jedne uporne gramatičke greške koja para uši i umanjuje razumljivost izrečenog: kad se rečenica prebaci u medijima omiljeni pasiv, ostavi se ono "sebe" i "svoj", možda i zbog toga što je naša pasivna rečenica takva da se iz nje najčešće ne vidi jasno ko je vršio/izvršio radnju.

Sinoć, recimo, čuh rečenicu:

  "Spomenik Bori Stankoviću danas je vraćen na svoje mesto."

pa odlučih da se pobunim i dignem svoj glas protiv kršenja gradjanskih prava i sloboda kako i priliči svakom ko na ovim prostorima živi, a usput i zbog kršenja gramatičkog pravila o upotrebi povratnih zamenica i prisvojnih prideva:

Povratna zamenica "sebe/se" i prisvojni pridevi "svoj", "svog", "svom" itd.  uvek  se odnose na subjekat u rečenici, tj. na lice koje vrši radnju. Drugim rečima, ako subjekat radnju vrši na sebi samom (subjektu), onda se koristi povratna zamenica "sebe/se", bez obzira u kom je licu subjekat i analogno, ako nešto pripada subjektu, onda za ono što mu pripada koristimo prisvojni pridev "svoj", "svog" itd.

Ako, pak, upotrebimo zamenice "mene/me". "tebe/te", "njega/ga" ili prideve "moj", "tvoj" itd. to podrazumeva da pored subjekta postoji još neko lice i radnja se vrši na tom drugom licu, odnosno ono o čemu govorimo pripada tom drugom licu.

E, sad, kad ovo pravilo primenimo u gore navedenom primeru:

"Spomenik Bori Stankoviću danas je vraćen na svoje mesto."

na prvi pogled nam se može učiniti da je gramatički sve u redu. Spomenik... njegovo mesto...Šta tu ima da se misli? Sve je jasno! Ali nije. Iako se htelo reći  da je spomenik sad na svom mestu, "svoj" tu ipak nema šta da traži, jer se spomenik nije sam vratio na svoje mesto, što će reći da radnju nije izvršio spomenik, nego neko drugi, verovatno radnici komunalnog preduzeća. Spomenik, dakle, nije subjekat, već objekat. Zato ova rečenica treba da glasi:

"Spomenik Bori Stankoviću danas je vraćen na njegovo mesto."

Prva rečenica - primer sa greškom - sugeriše otprilike sledeće značenje odnosno sliku:

Neki radnik komunalnog preduzeća je sve do juče stajao na postamentu, a onda je juče odlučio da to svoje mesto ustupi spomeniku, sišao sa njega i na svoje mesto dovukao spomenik. Malu zabunu, doduše, pravi onaj glagol "vraćen", ali je prisvojni pridev sugestivniji, pa nam se uprkos logici bar na momenat nametne ova smešna slika.  

Žao mi je zbog radnika, ali tako je. 

Budući da se u srpskom jeziku često izostavlja subjekat koji se podrazumeva, ponekad je malo teže odrediti ko šta stvarno radi a ko samo trpi, naročito u  rečenicama u pasivu, ali kad to utvrdimo, rešili smo problem, jer opisani rezon funkcioniše besprekorno uvek, bez izuzetka. Zato od danas, samo složno, u opštu poteru za pravim subjektom!