Ne, neću ja o Exitu. Ni o Guči. Imam ja svoje tradicionalne letnje igranke koje ne propuštam. Ne što ne želim, nego što ne mogu. 

Do pre par godina imala sam dvojničku telefonsku liniju. Delila sam je sa stanom na jednom od nižih spratova koji se izdaje pod zakup, pa su se u njemu smenjivali različiti ljudi sa različitim karakterima i navikama, koje sam ja bila prinudjena da analiziram, upoznajem i prilagodjavam se.

Jedni bi npr. da li zbog konstrukcije aparata koji su koristili ili je u pitanju bio ljudski faktor, ostavljali podignutu slušalicu, te sam ja morala da se priviknem na  iščekivanjue njihovog povratka sa posla. Moj dvojnički položaj je bio naročito nepovoljan u letnjim mesecima, kad krene sezona vikend izleta i godišnjih odmora, kad sam ostajala bez linije i po desetak dana.

Drugi, opet, nisu negovali stare dobre običaje plaćanje računa, pa im je telefon redovno isključivan, a sa njihovom je, naravno, redovno ginula i moja veza sa svetom. I tako redom.

Najinteresantnije iskustvo mi je ipak bilo sa dvoje mladih ljudi. Uselili se mladić i devojka, kažu brat i sestra, kažu studenti. Nisam se mnogo zanimala za ovu promenu, jer sam već imala ogromno dvojničko iskustvo i stekla aroganciju veterana kako sam sve već videla. Ali sa njihovim useljenjem, meni dobro poznati problem je eskalirao. Od podneva, pa do sitnih jutarnjih sati moja bedna dvojnička linija zauzeta. Ja prepakujem svoje obaveze tako da većinu razgovora obavljam u jutarnjim satima, ali nešto ne mogu, mora da ostane za popodne. Posao i obaveze trpe, a ja se sve više nerviram. Stvari pogoršava i moja dial up Internet konekcija koja mi je neophodna za posao i dalje obrazovanje. Par puta mi se desilo da popodne na Internetu ostanem malo duže, petnaestak minuta, što je, priznajem, nepristojno kad imaš dvojnika. Ali desi se. Kad sam istu grešku ponovila i po treći put, krenuo je cirkus. 

Sedim ja tako jednog letnjeg popodneva na Internetu, kad neko zvrrr na vratima. Moj mladi dvojnik došao da me podseti da predugo držim liniju otvorenu. Izvinim se, šta ću, oslobodim linuju i odlučim da svoj boravak na Internetu ograničim na max. 7 minuta.

Sutradan se nakačim sa satom ispred sebe i strepnjom u srcu. Medjutim, istog trenutka dolete dvojnik (baš je njega briga za mojih zadatih 7 minuta) i krenu da divlja što sam mu ponovo zauzela liniju, a lepo me je upozorio. Pokušavam da mu nešto kao objasnim, ali on ne sluša. Te ja ovakva, te ja onakva, te ja ne silazim sa telefona, te ja nemam pojma šta radim njemu, poslovnom čoveku i koliko njegov biznis trpi zbog mene. Na kraju besno zaključi kako će on mene propustiti kroz šake ako se ne dozovem pameti. I ode.

Sutradan sam ga sačekala sa spremljenim predlogom da podelimo dan na nekoliko sekvenci od po par sati, npr. rano jutro, pre podne, rano popodne itd, on da odabere delove dana koje on hoće, a meni ostale. Ali on na podelu vremena pola-pola ne pristaje, jer, kaže, njegovoj firmi telefon treba celo popodne i celu noć. I ponovo preti šakama. Ih, mislim se, imam i ja šake! Ali ćutim. : )

Krenem da se raspitujem kakva je firma u pitanju, čime se ona to bavi kad joj je telefon potreban celo popodne i celu noć. Saznam da su ljudi otvorili, ni manje ni više, nego javnu kuću. Svoje usluge mrtvi 'ladni oglašavaju i reklamiraju u novimana, pa klijentela zakazuje posete na objavljeni telefon, onaj isti gore pomenuti, dvojnički.

Biznis im je dobro išao skoro godinu dana, a za svo to vreme ja svoj telefon nisam smela ni da pogledam, ni prašinu sa njega da obrišem, a kamo li da ga upotrebim, te  učestam sa dopisima PTT-u  kojim kumim i molilm da mi daju drugu liniju, kad već "nemaju tehničkih mogućnosti" da razdvoje postojeću dvojničku. Biće da sam malo preterala, jer sam u jednom trenutku dobila pismo od njih u kom mi kažu da im više ne pišem. Naravno, ja ne poslušam, nego nastavljam. Šta ću, dokona, nemam telefon, nemam Internet, pa pišem pisma Telekomu.

U nekom trenutku ostali stanari zgrade pobuniše se zbog buke u stanu mog dvojnika, prouzrokovane celonoćnim "radovima" 7 dana u nedelji, obavestiše vlasnika stana čime se njegovi podstanari bave, te oni dobiše nogu, a ja malo progledah.

Nije prošlo ni mesec dana od iseljenja javnog servisa, a meni jednog junskog dana stiže obaveštenje od Telekoma da sam dobila novu liniju. Dodjoše majstori, sprovedoše žice, ja nakačih aparat i načisto odahnuh.

Uvedoh i kablovski Internet i već sam mislila da sam svoj život potpuno sredila, bar što se komunikacionih i informacionih tehnologija tiče, ali hoćeš!

Samo par dana posle toga na vratima mi se pojavljuje drugi sused, koji se pa bavi taksi prevozom. Stoji na vratima i par sekundi me samo gleda sa neskrivenom mržnjom u očima, a zatim mi besno saspe u lice da sam se ja, ovakva podla kakva sam, nakačila na njegovu liniju, naravno preko mojih nadaleko čuvenih poznanstava, pa on sad ima dvojnika, a ja uživam sa dve linije. Izgleda da su nekom u PTT-u/Telekomu moji dopisi toliko dosadili da je odlučio da malo uštine od linije nekog drugog od stanara u zgradi i dodeli mi drugu poluliniju.  I taksisti predložim podelu vremena, ali mi i on samo zapreti šakama, kao da ja već ne znam svoju sudbinu koja će me, sad već jasno uvidjam, pre ili kasnije neminovno snaći.

Tako sam se ja u sledećih par godina silom prilika i pod pretnjom batinama potpuno primirila i povukla u duboku ilegalu, jer od dve telefonske linije ni jednu nisam smela da koristim više od 2 x na dan u trajanju od max. 10 sekundi, utoliko pre što je opasnost sad vrebala sa više strana, jer sam sad postala dvostruki dvojnik.

Na jedvite jade, negde 2005. razdvojiše sve dvojnike po centru grada, te se i ja provukoh bez batina. 

E, sad mi je ostala samo još jedna sprava za mučenje, koja mi je prikačena zajedno sa uvodjenjem druge linije, ali sam ja počela da je primećujem tek kad sam se oslobodila većih muka, onih sa dvojnicima. Sitna jedna mukica, tek da ne prodjem s ništa.

Otkad su mi, naime, uveli drugu liniju, svakog leta me Telekom počasti po jednim isključenjem. Samo isključenje mi ne bi bilo čudno: ne platiš, oni isključe, platiš, oni uključe, kako svima tako i meni. E, da, da se sve ne odvija uvek po istom scenariju:

- Uvek početkom jula dobijem račun za jun, ali samo za jedan telefon, a drugi se negde zagubi, zaturi, nestane, nemam nikakvu ideju šta mu se desi.

- Ja čekam da dobijem i drugi, pa da ih platim zajedno.

- Pošto predugo čekam, oni mi negde u augustu isključe oba.

- Odem u Telekom i izmirim dugovanje. Oni uključe. 

- Onaj zagubljeni račun stiže posle nekoliko meseci. U početku mi se dešavalo da ga nepažnjom ponovo platim, a oni onda tamo nešto preračunavaju, prebijaju... dugovanja, ne mene, ne brinite.

- Ako ne odem u Telekom, neuručeni račun mi nikad neće stići.  

- Kad pitam Telekom zašto mi ga nisu poslali, oni kažu da jesu i da se obratim pošti. U pošti kažu da nije do njih. Pismonošu ne smem ni da pitam, jer se na smrt uvredi ako samo pokažem takvu nameru. I tako svakog leta, evo već godinama.

I ove godine se scenario ponavlja.  Ponovo nema jednog od dva računa za telefon. Dalje znate šta sledi (Isključ/Trč/Uključ).

U ovoj zemlji kao da se neko boji da će se kod gradjana pojaviti manjak problema, pa izvlači rezervne, makar od toga niko nemao nikakve koristi, tek da ne radimo na leru, da imamo čime da se bavimo, oko čega da se nerviramo i da trčimo okolo od šaltera do šaltera.    

Odoh sad da telefoniram, svima, po scenariju.